Car bez palate, trona i krune
Ponekad u decembru, kad zamre vreva božićne pijace
i svetla se blještećih reklama ugase,
poželim da se vratim u vreme koje je davno prošlo
i u kojem me nije bilo.
I tako krenem kroz vekove i stignem u onu noć
u kojoj je na mračnom svodu jedna čudesna zvezda sjala.
A zemljani toga doba, zagnjureni u svoje jednolično danas i neizvesno sutra,
nisu ni slutili da istorija sveta novu stranicu piše.
Samo su neki čudni stranci sa istoka došli
i zbunjenim stanovnicima Jerusalima ukazali na zvezdu i stara predskazanja.
Na prostranim vutlejemskim brežuljcima
usnulo stado počiva i straže budni pastiri.
A neobična zvezda na beskrajnom nebu postaje sve veća i bliža
i njena svetlost sve jača, kao dan u ponoć.
Začuđeni pastiri nepomično stoje i gledaju nemo
kako se nebo spušta na zemlju i slušaju kako anđela hor odjekuje kroz tišinu:
“Car vam se rodio ove noći, Hristos, Mesija, Emanuilo!”
“ Car!” viču razdragano pastiri, “ali u kojoj palati?”
Uzbuđeni glasovi se mešaju: “Kako veličanstven mora biti njegov tron!
Koliko li zlata vredi carska kruna?”
Mogli su ga tražiti u dvorovima, ali njega tamo nije bilo.
Nije sedeo na tronovima niti je nosio krune ovoga sveta.
U štalici maloj, napuštenoj, u kolevci od jasala, na bodljikavoj slami,
ležao je obećani car sveta.
I baš tu, u štalici nadomak Vitlejema, te čudesne noći
u kojoj pastiri nisu spavali, dogodio se paradoks:
Svemoć je postala nemoć, snaga je postala slabost, a večnost prolaznost.
Vladar u svemiru, na zemlji običan čovek.
Gospodar svetova, pristao da se rodi u telu,
da bude nejak i slab, da bi postao blizak tebi i meni
i svakome, bio mlad ili star, crn ili beo, prosjak ili car,
sluga ili gospodar, dobar ili zao…
I zato, ne samo ponekad, i ne samo u decembru,
kad stiša se vreva božićne pijace i svetiljke se praznične ugase,
odlazim mislima u onu noć, u kojoj se nebo spustilo na zemlju,
i mislim, kako je krasno da je sa nama Bog.
