O, moja tiha molitvo!
(Odlomci)
Ovo je molitva koju ne preuzimam ni iz jednog molitvenika,
već je uzimam iz svog srca i upućujem onome
koji bdi nad našim životom i smrti.
Ova tišina u meni, pre molitve,
znači da glasovi iz vanjskog sveta moraju da utihnu,
kako bi se čulo samo moje disanje.
Hoću da govorim s Tobom, Bože, jer se bez toga osećam usamljeno,
moja duša otvara se na svaku Tvoju reč.
Dovoljno je da se samo malčice udaljiš,
pa da osetim svu prazninu oko sebe i u sebi;
u mom srcu tada izbije ponoć.
A kada se ti pojaviš u mom budnome snu,
svane u meni neki novi dan i ja se opet nadam.
Kad oblačiš nebo u mrak i kad duhovi izlaze u šetnju,
osetim da se u meni boji čovek;
u svakom mom pokretu ogledaju se pravdani strahovi.
Duh mi se zaveže u nezamrsiv čvor,
pa ne mogu da progovorim ni jednu reč, dostojnu Tvoje ljubavi.
Tada molitvama strah svoj lomim, molim Te da sa mnom govoriš.
Tebi samo uspeva ono što niko ne može:
da pred grešnima pekažeš strpljenje i da ih saslušaš.
Videlo moje, ovoga trena osećam jasno
da se sva stvorenja okreću Tebi i zazivaju Te svojim jezikom;
sva se međusobno razumeju preko Tvoje reči.
Sveti, koji živiš u molitvama mojim, reč Tvoju čekam, jer je čista.
Izvadi svako zlo iz meine i ispuni me svojom svetlošću, svani u duši mojoj.
Ispravi reči moje, ako su se udaljile od istine Tvoje.
Osim reči nemam ništa da Ti prinesem na dar, a reč je moj život.
Darujem Ti, mudri Savetniče, samo ono što je u Tvojoj reči spaseno u mojoj,
tako mi se ona neće vratiti prazna.
Tako ću da saznam da se molitva moja uzdigla do Tvoga uva
i otvorila vrata nebeska.
(Dr. Đuro Šušnjić)
