Poverenje u sebe i svoj brak
Treća je emocionalna veština potrebna bračnim partnerima da održe kvalitetnim i sačuvaju svoj brak - poverenje u sebe i u bračnog partnera. To, u prvom redu, uključuje pozitivan osećaj vlastite vrednosti i sposobnosti uhvatiti se ukoštac sa svim problemima bračnog života. Postoji bezbroj primera bračnih drugova koji su u sebe nesigurni a prema bračnom partneru potpuno nepoverljivih i žena i muževa. Posledica je asimetrični bračni odnos u kojemu dominira neravnopravan položaj jednog od bračnih partnera bilo supruga bilo supruge. Partnerski odnos nestaje u muškoj (patrijarhat) ili ženskoj (matrijarhat) dominaciji u kojoj slabija strana, bilo muška bilo ženska, gubi tlo pod nogama, postaje sredstvo u rukama jačeg, gubi svoju individualnost, osećaj vlastite vrednosti i sigurnosti, poverenja a time i ljubavi. Brak se dehumanizira, instrumentalizira i pretvara u instituciju vladanja nad drugim, iskorištavanja drugog, vezivanja drugog i njegova pretvaranja u ukrasni privezak ili igračku jačega i sigurnijega.
Ta veština uključuje snagu i sposobnost izgovaranja svojeg mišljenja i borbu za svoju istinu o sebi i svom položaju kao i svojim potrebama u braku. Jedan iskusni bračni savetnik piše: „sećam se svoga predavanja o komunikaciji u braku ženama u jednome prigradskom naselju. Preda mnom se nalazilo stotinjak žena pedesetih godina iz radničke i seoske sredine. Doživeo sam ih kao izmučene, razočarane, nezadovoljne, nesigurne, depresivne supruge. Smatrao sam neprikladnim da im govorim o kvalitetu razgovora u braku, kada ga u njihovu braku zapravo uopšte i nema. Pitao sam ih shvataju li kakve su posledice njihovog dugogodišnjeg ćutanja o svojim potrebama, svojoj istini, svom doživljavanju stvarne bračne situacije. Govorio sam im o teškim posledicama guranja pod tepih, prikrivanja, gutanja, potiskivanja, neizgovaranja vlastitih osećanja, potreba, zahteva. Naglašavao sam da sami dopuštamo drugome da ima moć nad nama. Mi smo mu je dali, dopuštamo mu je, trpimo i bez potrebe patimo. Iskoristio sam kratko vreme predavanja da im pokušam vratiti poverenje u sebe i svoje dostojanstvo, sigurnost i snagu da izgovore ono što žele i trebaju, šta osećaju i misle, šta ih muči i zbog čega se osećaju nesrećne. Rekao sam im da to moraju učiniti kod kuće, pred svojim muževima, ali uz dužno poštovanje i njihove ličnosti, uz uvažavanje i njihovih potreba. Neka počinju misliti na sebe, ali ne da kod toga naprave njihovu grešku i zaborave na drugoga pokraj sebe.
Brak se može održati jačanjem poverenja u sebe i svoju sigurnost oba bračna partnera, kao i jasnim međusobnim izgovaranjem svojih potreba, želja i zahteva. Samo na taj način može se danas preživjeti u braku. To moramo učiniti ne samo zbog nas samih nego i zbog naše dece koja će nevina postati žrtve naše nesposobnosti da razgovaramo i rešavamo svoje bračne probleme bez njih. Ne smemo ih pretvoriti u posmatrače, »savetnike« i sudije naše odrasle nedoraslosti i nesposobnosti. Ne smemo ih uvući u svoje bračne probleme. I to je jedna od zloupotreba pa i nasilja nad decom u porodici.
